Do Ohrida se avionom sa Beogradskog aerodroma stiže za sat vremena, a više vremena provedete na aerodromu (čekiranje karata, bording, ..), nego u letu. Za razliku od ranijih iskustava sa JAT-om, ovaj let je bio izuzetno prijatan, a ohridski aerodrom je po veličini sličan onom u Tivtu.
Već se pri sletanju može videti veličanstveni prizor Ohridskog jezera, koje je stvarno ogromno, a nalazi se na jugozapadu Makedonije i to na samoj granici sa Albanijom. Kažu da je udaljeno 3 sata vožnje od Skoplja, ali sa obzirom na udaljenost nisam baš sigurna. Ili Makedonci imaju mnogo dobar autoput… (verovatno nemaju problema sa koncesijama.
Na istoku obale Ohridskog jezera se nalazi istoimeni grad (Ohrid), koji je istorijski veoma značajan, jer sadrži brojna kulturna nasleđa. Antički naziv ovog gradića je Lihnid, dok se jezero zvalo Lihnidsko jezero. Ohrid je slovensko ime i sastavljeno je od izraza “na hrid”, što znači “na brdu”. Grad se stvarno nalazi na brdu, a sada zvanično ima oko 50-60 hiljada stanovnika i predstavlja glavnu turističku destinaciju Makedonije.
Da vas ne davim više istorijom, jer više nisam ni zapamtila. Ohrid jeste simpatičan gradić, a veličina jezera odaje utisak kao da ste na moru. Bila sam smeštena u hotelu Belvi, koji je u kompleksu hotela Metropol, a nalazi se odmah pored najlepžih plaža na jezeru, 7 km udaljen od centra. Sobe su odlične, a hrana i nije bila nešto, mada sam ja bila u sklopu neke ekskurzije, pa je moguće da se slabijom hranom spustila cena smeštaja. Sigurno da se nećete pokajati ako rešite da odmor provedete u jednom od ta 2 hotela.
Nažalost, kiša je pokvarila prva dva dana mog boravka u tom mestu, a onda sam saznala da Ohrid ipak nije dobar izbor za jun, kako zbog mogućih kiša, tako i zbog temperature jezera. Prava sezona ovde traje veoma kratko (jul-avgust), a žitelji obožavaju septembar, koji zovu “cigansko leto“. Tada nema mnogo turista, lepo je vreme, a jezero još uvek toplo za kupanje. Ako ne volite gužve, onda ovo može biti idealna kombinacija u septembru, posebno zbog toga što su cene sasvim korektne.
U obilazak i predstavljanje grada nas je poveo glavni arheolog Ohrida, koji se sasvim uživeo u priču, da smo baš zakasnili na večeru. Autobus nas je ostavio u centu, a onda smo peške krenuli po brdu, kako bi stigli do Sv. Pantelejmona. Ohrid ima crkava koliko postoji dana u godini, bar tako kaže arheolog, a u svakom slučaju postoji preko 200 crkava i manastira. Prvo što se našlo na putu je antičko pozorište, koje su mnogi osvajači koristili za svoje potrebe, pa je pored pozorišta korišćen za gladijatorske borbe, ubijanje hrišćana i sl. Sada se u antičkom pozorištu održavaju letnji festivali.
Nažalost, Ohrid ima bogatstva kakva mnoge evropske destinacije nemaju, ali zato ljudi ne znaju to da čuvaju ni malo. U starom gradu možete videti novu gradnju i skroz neskladne objekte, što potpuno narušava utisak. Tako je i sa pozorištem, oko kojeg su stambene kuće novijeg datuma. Na vrhu brda se nalazi prelepi manastir Sv. Pantelejmon, oko kojeg su arheološke iskopine i radovi u toku. On je posvećen Klementu, učeniku Ćirila i Metodija, a veruje se da je taj manastir bio prvi univerzitet u Evropi?! Manastir su u džamiju preuredili Turci u 15. veku, a kasnije je srušena džamija i obnovljena crkva. U njoj se nalazi i grobnica u kojoj je sveti Klement sahranjen. Pored Pantelejmona obišli smo Sv. Sofiju i još neka mesta, a pošto je počinjala kiša požurili smo, tako da nisam baš obraćala pažnju na našeg vodiča.
Hrana u Ohridu je slična našoj, tako da za doručak u hotelu imate ajvar, sir, pršutu, a po gradskim restoranima dominara leskovački roštilj i sl. Makedonska vina su mi super, bilo da je to Tikveš ili neko belo vino.
Ono što je najlepše na Ohridu, to je krstarenje jezerom i obilazak manastira Sv. Naum, koji se nalazi tik uz Albansku granicu. Od hotela nam je trebalo sat vremena brodićem do mesta gde je manastir, a krstarenje je upotpunilo vino, lepo vreme i fantastična atmosfera. Naravno atmosfera se poboljšavalja kako smo se približavali manastiru, a vino nam je polako nestajalo. Sam manastir je u utvrđenju koje je prepuno paunovima, a pogled sa uvrđenja je veličanstven.
Posle kratkog obilaska, prešli smo mostić ispod koga izvire Crni Drim i tu nas je čekala jagnjetina, roštilj i nove kutije vina (vajda je jedna od makedonskih vinarija bila sponzor krstarenja, pa smo i dobili po flašu). Atmosferu su upotpunili tamburaši, pa je zaista bilo veselo. Kada smo već dosta popili i pristojno se najeli autobusi su došli da nas voze do aerodroma.
Bilo je lepo, ali ću sledeći put u Ohrid otići u avgustu, kada budem mogla i da se kupam… Što bi rekli Makedonci na kraju: “I taka, nataka”
